Kako je Simon Willison uz AI pronašao izvor pištanja

Iz prostorije pune kutija u kući programera Simona Willison-a povremeno se čulo pištanje. Između dva zvuka prolazilo je dovoljno vremena da čekanje pored kutija postane nepraktično. Umesto da ih sve otvori, Willison je uz Claude Code napravio Beep Locator, prototip koji poredi ono što čuju mikrofoni na nekoliko uređaja.

Prvo je proverio da li alat ume da pronađe poznat zvuk

U opisu objavljenom 9. novembra navodi da je rasporedio dva iPada, telefon i dva računara. Uređaji su slušali kroz pregledač. Početni pokušaj da sami procene gde se nalaze pomoću zvučnih signala nije radio dovoljno dobro, pa je Willison na mapi ručno označio njihov približan raspored. Zatim je pljeskao na različitim mestima u sobi i upoređivao procenu programa sa mestom na kom je stajao.

Kad se pištanje ponovilo, mogao je da presluša snimak i označi da je to zvuk koji traži. Program je ponovljene zvuke koristio da suzi oblast na mapi. Willison kaže da ga je uputio na mesto udaljeno oko 40 centimetara od izvora. U kutijama je našao stari detektor ugljen-monoksida. Ta udaljenost je njegova procena iz jedne prostorije. Kod projekta je javno dostupan, ali sam rezultat nismo nezavisno ponovili.

Gde je pomogao AI

Claude Code je pomogao da se pronađe raniji istraživački rad o merenju rastojanja pomoću zvuka i da se ideja pretvori u program. Položaj je zatim računao program poređenjem snimaka sa više mikrofona. Zvuk do bližeg mikrofona stiže pre nego do udaljenijeg. Kada uređaji imaju zajedničku vremensku referencu, razlika u dolasku pomaže da se proceni odakle je zvuk krenuo.

Najprenosiviji deo postupka je provera na primeru za koji već znate ishod. Ako vam AI napravi, recimo, alat za razvrstavanje fotografija, prvo mu dajte nekoliko fotografija čiji raspored već znate. Pogledajte koje je pogrešno svrstao i da li se greška ponavlja. Tako dobijate razlog da mu poverite veći zadatak, uz jasniju sliku gde ćete morati da proverite rezultat.